Vučićeva mostarska logoreja

Piše: Damir Rastoder

Tradicionalni Sajam privrede koji se svake godine održava u Mostaru sve više liči na Čovićev politički dernek, a sve manje na manifestaciju koja ima za cilj da okuplja privrednike iz Bosne i Hercegovine i regije.

Ako se i apstrahira politička konotacija Sajma, godinama unazad je izgubio svaki ekonomski značaj i spada u red trećerazrednih sličnih okupljanja. Iole ozbiljniji seoski vašar ima veći značaj za razvoj i afirmaciju privrede i trgovine od ovog Sajma, koji se održava samo zahvaljujući političkoj potrebi Čovića, a ne ekonomskim interesima kompanija. Zato tamo učestvuju samo one firme koje dobiju politički nalog Plenkovića i Vučića da tamo budu. Da pomognu Čoviću i njegovoj promociji.

Za same kompanije je to čisti trošak i gubitak.

Plenković je u izbornoj šutnji imao povoda da bude u medijima, a izolirani Vučić je bar imao prilike da vidi Plenkija i da napravi političku trgovinu sa Čovićem: "ja kod tebe na Sajmu, tvoja poslanica u Parlamentarnoj skupštini Vijeća Evrope, neka ostane kod kuće da ne bi glasala za prijem Kosova u tu instituciju".

Tako je i bilo.

No, Vučiću to nije bilo dovoljno.

O privredi, na Sajmu privrede, nije ni pričao.

Ali se zato svađao sa novinarima i ponovio da u Srebrenici nije bilo genocida. Kao da se nalazi u Valjevu ili Kraljevu a ne na teritoriji Bosne i Hercegovine.

Bez trunke stida, srama ili obzira.

Onako kako se i ponaša u Srbiji prema opoziciji i političkim neistomišljenicima.

Manjak argumenata uvijek nadoknađuje viškom verbalne agresije.

Moram priznati da sam prvi put uživo vidio i slušao Vučića. I ozbiljno se zabrinuo.

Jer sam se uvjerio da imamo posla sa jednim iracionalnim, agresivnim, narcisioidnim i vlastoljubljivim čovjekom.

Što je najgore, svi ti atributi idu skoro do granice neuračunljivosti. Ako se ovako ponaša na gostujućem terenu, kako li se tek odnosi prema oponentima u samoj Srbiji. Teško njima, a bogami i nama sa Šešeljem, verzija 2.0. Sa njim se prevashodno mora izboriti srpsko društvo, koje izgleda da je u beznadežnom položaju, a mi se moramo izboriti sa bosanskom ili bosnjačkom šutnjom koja je bila tako glasna i vidljiva upravo u Mostaru.

Da li je moguće da se nijedan novinar ne solidarizira sa napadnuton kolegicom? Da li je moguće da niko ne progovori nijednu riječ u njenu odbranu? A da ne govorimo da svi pokupe mikrofone i kamere i ostave ga da blebeće pred svojim i Čovićevim novinarima.

Da li neko može zamisliti situaciju da se sarajevski političar ponaša ovako u nekom srbijanskom gradu?

Doduše, aktuelni političari su ostali nijemi i u Mostaru, na Vučićevo i Dodikovo divljanje i negiranje genocida. Federalni premijer Nermin Nikšić je nešto pričao, ali mnogo bi bolje bilo da nije ni progovorio. On priča o virtuelnoj saradnji dok Vučić i Dodik ne pokazuju ni minimum poštovanja prema državi BiH.

Tužno i žalosno je bilo gledati Nikšića, u potpuno inferiornom položaju u odnosu na sve prisutne. Jedina konstanta u politici Trojke je nezamjeranje prema Plenkoviću, Milanoviću, Vučiću, Dodiku i Čoviću.

Dakle, vlast po svaku cijenu.

I neka što duže traje, makar se brukali kao Nikšić u Mostaru.