Piše: Tomislav Marković
Hijerarhija Srpske pravoslavne crkve na čelu sa patrijarhom Porfirijem ni ranije nije bila tolerantna prema kritičkim glasovima unutar ove verske zajednice, progonila ih je i maltretirala, ali je u poslednje vreme netrpeljivost prema drugačijem mišljenju dostigla drastične razmere. Pre mesec dana Ckveni sud Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke izbacio je iz crkve dvojicu teologa, Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića.
Proces protiv dvojice teologa pokrenuo je sam patrijarh Porfirije u julu prošle godine, a saslušani su u avgustu. Njihov jedini krimen je to što otvoreno kritikuju crkvene velikodostojnike, pogotovo slugeranjski odnos patrijarha i episkopa prema režimu Aleksandra Vučića, i to što su podržali studentske i građanske proteste. I zato su kažnjeni najstrožom kaznom, praktično su anatemisani, izbačeni iz zajednice vernih.
Isključeni iz zajednice s Bogom
To znači da im je zabranjeno pričešćivanje u crkvi (što je za pravoslavne vernike suštinski, nezamenljiv način bivanja u zajednici sa Hristom), ne mogu da budu kumovi na krštenju ili crkvenom venčanju, a kada se jednog dana upokoje – sveštenik neće moći da im održi opelo, neće biti sahranjeni po pravoslavnom običaju. Kazna je nepovratna, ne može se opovrgnuti, niti izmeniti.
Kad bi se, recimo, ekskomunicirani teolozi pokajali, kad bi učinili sve što bi crkvene vlasti od njih zatražile – ni to ne bi pomoglo, ne bi bili vraćeni u okrilje crkvene zajednice. U pitanju je apsolutni presedan, crkva se ovako surovo ne odnosi ni prema najvećim zločincima i ubicama, i njima daje priliku za pokajanje.
Gledano iz teološke perspektive, ekskomunikacija Pantelića i Milićevića cilja i na eshatološke posledice, isključenjem iz crkve oni su praktično isključeni iz zajednice s Bogom, ne samo na ovom svetu, već zauvek, dakle – osuđeni su na pakao. Naravno, ovo bi imalo smisla kad bi Porfirije & co. verovali u zagrobni život i Strašni sud, kad bi se ovde radilo o stvarnom crkvenom suđenju zbog kršenja crkvenih kanona, a ne o montiranom političkom procesu, ali treba i to pomenuti.
Smena episkopa Justina
Dvadesetak dana nakon ovog nesvakidašnjeg slučaja, nastavljena je čistka nepodobnih u SPC-u. Sinod SPC-a je smenio episkopa žičkog Justina. Njemu je na teret stavljeno da je osnivao privredna društva, poslovao netransparentno, neovlašećno prodavao crkvene nepokretnosti i tome slično. Ne sumnjam da u zvaničnim razlozima za smenu ima istine, ali kada bi se takva pravila dosledno primenjivala – bili bi smenjeni svi episkopi, a ni patrijarh se ne bi zadržao na tronu.
Stvarni razlog uklanjanja episkopa Justina je to što je javno podržao studentske proteste, ne samo na rečima, već je i otvorio vrata manastira Studenica studentima iz Novog Pazara kad su bili na proputovanju, i pružio im gostoprimstvo. Patrijarh Porfirije je javno stao na stranu naprednjačkog režima, a studentske proteste je nazvao “obojenom revolucijom” prilikom posete Vladimiru Putinu i ruskom patrijarhu Kirilu, u poltronskom nastupu koji je kod svake pristojne osobe izazvao transfer neprijatnosti.
Na strani zla
Patrijarh Porfirije i njegovi dvorjani jasno su demonstrirali da su spremni na najradikalnije mere protiv svakog člana crkve koji nije Vučićev lojalista, a pogotovo protiv onih koji se drzne da progovore o sramnoj sprezi crkvene hijerarhije sa kriminalnim naprednjačkim režimom. Progon kritički nastrojenih teologa nije počeo ovih dana, traje taj proces već godinama. Blagoje Pantelić se našao na meti crkvenih lojalista više puta, naročito nakon decembra 2024. godine, kada je u gostovanju na TV N1 poručio Porfiriju da mora da se opredeli – da li je na strani dobra ili na strani zla.
Patrijarh je, kao što vidimo, poslušao Pantelićev savet i nedvosmisleno se opredelio za stranu ubica, kriminalaca, lopova i razbojnika. Kazna koja je izrečena teolozima nema samo teološke, već i konkretne životne posledice. Milićeviću je oduzet sveštenički čin, a Panteliću je ugrožena egzistencija. Pantelić je osnivač teološkog portala Teologija.net, ali i pokretač izdavačke kuće Biblos koja objavljuje mahom versku literaturu. Najveći kupci Biblosovih izdanja bile su eparhije SPC-a. Otkad je Pantelić anatemisan, eparhije više ne kupuju njegova izdanja, niko čak ne sme ni da mu se javi na telefon.
Progon liberalnih teologa
Čistka u SPC-u započeta je još u vreme bivšeg patrijarha Irineja, Porfirijevog prethodnika, nakon što je nekolicina profesora Bogoslovskog fakulteta 2017. godine potpisala “Stav” u kojem su se pobunili protiv peticije koja je zahtevala izbacivanje Darvinove teorije evolucije iz nastavnih programa. Teolozi su u svom oglašavanju ukazali da ne postoji druga naučna teorija koja bi mogla da zameni teoriju evolucije, da ne postoji nikakva „biblijska teorija stvaranja” koja se može shvatiti kao naučna teorija i koja bi “predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije”, da „shvatanje Svetog pisma kao poslednjeg kriterijuma istine svake pojedinačne nauke potiče iz (teološki neutemeljene) ideologije američkog kreacionizma”.
Patrijarh je sve potpisnike kaznio po hitnom postupku. Razrešio ih je svih crkvenih dužnosti, izgubili su parohije, poslove u crkvenim medijima, a dobili su i zabranu da govore u javnosti bez patrijarhovog blagoslova. Patrijarh je od Vukašina Milićevića tražio i da se javno odrekne potpisa “Stava”, što je teolog odbio. Kažnjavanje neposlušnih nastavilo se i narednih godina, svi malo slobodumniji profesori oterani su sa Bogoslovskog fakulteta - dr Maksim Vasiljević, dr Marko Vilotić, dr Rodoljub Kubat, dr Dragomir Sando i dr Andrej Jeftić.
Profesori su ostajali bez posla iz drugih razloga, ali uvek se radilo o gušenju kritičkih, liberalnih glasova. Rodoljub Kubat je tražio se Bogoslovski fakultet i kolegijum izjasne povodom optužbi na račun profesora Veroljuba Vukašinovića (nekoliko studentkinja ga je optužilo za silovanje) i vikarnog episkopa Stefana Šarića koji se sumnjičio da je organizovao kidnapovanje jednog studenta. To je bilo sasvim dovoljno da Kubat dobije otkaz.
Razobličavanje licemerja i jeresi
Progon Vukašina Milićevića intenziviran je u vreme epidemije kovida, jer je teolog u svojim javnim nastupima kririkovao praksu pričešćivanja istom kašičicom, zbog čega se virus širio i ubijao ljude, objašnjavajući da takva praksa nije jedino postojeća u istoriji crkve. Patrijarh Irinej mu je oduzeo svešteničku službu i zabranio mu da javno govori. Kazni je doprinela i Milićevićeva kritika sprege države i crkve, govorio je kako savez sa vlastima crkvu pretvara u sopstvenu negaciju, da se crkva pretvara u okrečeni grob “u kojem je sahranjena vera hrišćana koja je umrla jer se zarazila virusom moći”.
Govorio je Milićević i o suočavanju sa zločinačkom prošlošću. U jednom intervjuu je postavio logično pitanje: “Niko ne dovodi u pitanje Jasenovac i sve užase koji su se desili Srbima u NDH, ali ako ćutimo o zločinima koje smo počinili kao narod ili, ako je lakše, koje je neko u naše ime počinio, ne kompromitujemo li time i svoje žrtve?” Ubrzo je i on izbačen sa Bogoslovskog fakulteta, da bi na kraju bio i anatemisan.
Nakon ekskomunikacije, Milićević je najavio da neće odustati od svog angažmana: “Obećavam da ću se i ubuduće truditi da opravdam poverenje koje su mi ovom svojom odlukom ukazali i da ću i dalje, gde god i kada god mi se za to ukaže prilika, izobličavati i ukazivati na licemerje aktuelnog vrha SPC, njihove jeresi i sramotne postupke kojima su naneli i nanose neizmernu štetu crkvi koju su, u saradnji sa mafijaškim režimom, u potpunosti uzurpirali i potčinili je da služi njegovim zločinačkim i ratnohuškačkim ciljevima“.
Basara napustio SPC
Demokratska javnost je zgrožena crkvenim progonom teologa koji su osuđeni drastičnije nego što su u istoriji crkve osuđivani ubice, jeretici i raskolnici. Potonjima nije izricana doživotna kazna, i oni su imali šansu da dobiju oproštaj, ali ne i dvojica bogoslova koji kritikuju izdaju Hrista od strane crkvenog rukovodstva. Iz verskih krugova stiglo je par mlakih reakcija, objavljeno je tek nekoliko blago kritičkih tekstova, pretpostavljam da su mnogi vernici nezadovoljni, ali se njihov protest svodi na gunđanje.
Najradikalnija je bila reakcija Svetislava Basare koji je javno obznanio da istupa iz Srpske pravoslavne crkve. U tekstu “Ispisnica” Basara je napisao da njegova neznatnost obznanjuje kako “više nema nikakve ni neposredne ni duhovne veze s crkvenim menadžmentom i pridvorskim rusodupeljubivim parazitima, dočim ostaje u srdačnim i prijateljskim odnosima s delom blagočestivog sveštenstva, monaštva i verništva”.
Jedan od naših najvećih savremenih pisaca, inače poznat kao vernik i pravoslavni hrišćanin, autor koji, kako sam kaže, “sebe radije vidi kao narativnog teologa nego kao pisca” – odlučio se na radikalan potez. Koliko znam, sličnih slučajeva u istoriji naše kulture nije bilo, a ni druge kulture baš ne obiluju ovakvim potezima. Čak ni Tolstoj nije sam istupio iz pravoslavne crkve, morale su ondašnje crkvene vlasti da ga izopštavaju i anatemišu. Uprkos tome, Basarin čin nije izazvao veću pažnju javnosti, valjda zato što religija zapravo odavno nema važnost koju je nekada imala, iako statistički podaci tvrde da su vernici u Srbiji ogromna većina, poglavito pravoslavni hrišćani. Koliko hrane za oganj – što reče sveti Jovan Zlatousti kad je postao episkop, posmatrajući nepreglednu masu takozvanih hrišćana u Konstantinopolju.
Surove čistke nepodobnih teologa na montiranim procesima koji podsećaju na staljinističke zapravo ne bi trebalo nikoga da začude. Vrh SPC-a je instituciju koju vodi podredio naprednjačkom režimu, crkva je vazda bila uz vlast, sad je taj savez samo eskalirao i stigao do paroksizma. SPC se već decenijama bavi antihrišćanskim delatnostima, huškanjem na rat, blagosiljanjem ratnih zločinaca, širenjem mržnje prema drugim nacijama i verama, opravdavanjem ratnih pohoda i nacionalističke ideologije, logistikom za širenje “Srpskog sveta”.
Jeres etnofiletizma je odavno zamenila hrišćansku dogmu, a crkveno rukovodstvo je ogrezlo u korupciju i razne lukrativne poslove, štiteći usput pedofile i zlikovce iz svojih redova. Tu Hrista nije lako naći ni pod lupom ili pod najjačim mikroskopom. Naravno, izuzetaka ima, ima iskrenih vernika, dobrih teologa, ozbiljnog sveta, posvećenih hrišćana, ali glavni ton daju oni koji imaju moć, jerarsi koji crkvom upravljaju.
Čekajući Lutera
Čudi nešto drugo, na šta je ukazao Basara u tekstu o suspendovanju episkopa Justina. Basara konstatuje da Justina neće izopštiti iz crkve, kao Pantelića i Milićevića, pa dodaje: “U jednoj od fantastičnih projekcija bilo bi idealno da se Justin sam ispiše iz crkve i da s još nekolicinom arhijereja poradi na formiranju crkve u Srbiji koja bi bila Hristova, a ne srpska. Avaj, nismo mi te sreće”.
Ključno pitanje glasi: Zašto nismo te sreće? Ako u crkvi ima vernika (a valjda ima), ako jasno vide da je crkva postala pećina razbojnička, da su je čelnici pretvorili u ruglo, kako to da se ne boje za svoje spasenje? Otkud im ideja da Duh Sveti i dalje obitava u hramovima gde se otvoreno propoveda protiv njega, i klanja knezu ovog sveta?
Martin Luter je deset godina proživeo kao katolički monah, u askezi i nastojanju da poštuje Božje zapovesti. A onda je u iznenadnom trenutku spoznaje doživeo istinski užas i shvatio da služi đavolu, a ne Bogu, da se nalazi na putu koji ga ne vodi spasenju, nego večnom prokletstvu. Posledice te Luterove spoznaje dobro znamo, ali sve je počelo strahom katoličkog monaha od večnih muka u paklu. Zašto se pravoslavni vernici u Srbiji ne boje Strašnog suda? Zašto nikome od odbačenih i progonjenih ne pada na pamet da osnuje pravu hrišćansku zajednicu? Možda zato što je strah od napuštanja kolektivizma snažniji od vere u Strašni sud. Ili zato što niko suštinski ne veruje u Hristove reči - “Duh diše gde hoće”.
