Zaigrali su i razveselili se pravoslavni hrišćani, što uoči Božića, na Badnje veče, što na najradosniji dan, šireći radost svuda oko sebe. Neki su se toliko opili radošću zbog rođenja Gospodnjeg da su udarili u preteranciju. Pevali su prigodni božićni tropar „Božić je, pucaj u džamije“, urlali prvi stih božićnog akatista „Ustajte, balije!“, a u Srebrenici su prešli sa pesme na dela, pa su slavljenici Božića malo pripucali na bošnjačke kuće.
Nakon što su dvojica pucača privedena, srebrenički sveštenik Aleksandar Mlađenović organizovao je protest ispred stanice policije. “Srbin se na Božić ne hapsi samo zato što se raduje rođenju Isusa Hrista”, objasnio je stručno sveštenik, pozivajući se na teologiju rafala. A zna se kako pravi pravoslavac ispoljava radost i slične zapaljive emocije – vatrenim oružjem.
Prota Mlađenović je i inače sklon izražavanju hrišćanske radosti na razne originalne načine. Tako se, na primer, 11. jula prošle godine, nakon što je završeno obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, nakon što je ukopano još 30 srebreničkih žrtava, iz porte pravoslavne crkve zaorila pesma “Veseli se, srpski rode”. Povratnik Mirsad Omerović zbog toga je negodovao na društvenim mrežama, Mlađenović ga je prijavio policiji jer je, kako je rekao, Omerovićeva poruka kod njega izazvala strah i nelagodu.
Zločinačka volja i genocidna promisao
Uvrede, pretnje, pucanje, prizivanje smrti i ubijanja Bošnjaka postali su sastavni deo proslave Božića. Crkveni velikodostojnici na ovakve pojave ne reaguju, sveštenici za njih nalaze opravdanja, kao da je reč o sasvim normalnoj atmosferi slavljenja verskih praznika. Ništa čudno, zašto bismo očekivali da se niži oficiri crkve ponašaju hrišćanski kad vrhovni crkveni poglavar propoveda ideologiju smrti. I ove godine je patrijarh Porfirije zborio kako je “Republika Srpska izraz vekovne težnje srpskog naroda da živi u slobodi, pravdi i u miru sa svima”.
Da, da, biće da je tako, samo što se tu radilo o večnom miru koji je bio namenjen desetinama hiljada nesrba koje su tvorci Republike Srpske smestili dva metra ispod zemlje, često u masovne grobnice na tajnim lokacijama, mnogim žrtvama se ni grob ne zna. Porfirije redovno veliča Republiku Srpsku, ranije ju je nazivao “delom pravde”, stvorenom na “vernosti kosovskom zavetu”. Kako god tumačili kosovski zavet, nemoguće ga je povezati sa stvaranjem etnički čiste teritorije masovnim zločinima i genocidom.
Porfirijev prethodnik, patrijarh Irinej, bio je još otvoreniji i radikalniji, pa je govorio kako je Republika Srpska ni manje ni više nego “delo promisla i volje Božje”. Teško da je u pitanju hrišćanski Bog, više to Irinejevo vrhovno biće liči na đavola. Po logici negdašnjeg patrijarha ispada da su čuvari u konc-logorima premlaćivali zarobljenike da bi sproveli volju Božju u delo, da je spisak nesrba za odstrel zločincima iz Prijedora diktirao Duh Sveti, da je Sarajevo godinama ubijano po Božjoj zapovesti i da je genocid u Srebrenici izvršen po Božjoj volji i promisli.
Duhovna podrška za genocid
To više nije ni bogohuljenje, već nepatvoreni satanizam, čist kao suza, bez ikakvih primesa. Ništa čudno za visoke funkcionere Srpske pravoslavne crkve, njima je glorifikacija pokolja rutinska stvar, poput jutarnje molitve. Setimo se vladike Vasilije Kačavende koji je srdačno pozdravio Ratka Mladića nakon ulaska u Srebrenicu, a potom mu dao duhovnu podršku za predstojeći genocid. U pozdravnoj besedi “oslobodiocima” Kačavenda je, između ostalog, rekao: “Krv vapije za osvetom. Sveteći se, srpski narod rušio je najmoćnije imperije i, evo, dočekujemo radosne dane polako približavajući se onome trenutku kada će se ponovo posle Kosovske bitke ujediniti i vaspostaviti srpska država”.
Nikada se crkva nije ogradila od ovih Kačavendinih reči, nikada nije došlo do raskida crkvene jerarhije sa zločinačkim nasleđem devedesetih godina, nikada se naši episkopi i patrijarsi nisu pokajali za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu. Sunovrat SPC-a započeo je krajem osamdesetih godina, kad su crkveni jerarsi učestvovali u stvaranju ideološkog programa za ratne pohode i razaranje Jugoslavije. U to vreme Amfilohije Radović je govorio da je srpski narod 1918. godine propustio istorijsku šansu da omeđi teritorije na kojima živi u jednu proširenu Srbiju, te da je stvaranje Jugoslavije bila velika greška.
Za razliku od većine crtača novih mapa, Amfilohije je bezecovao i Makedoniju kao potencijalni deo Velike Srbije, tvrdeći da je ova jugoslovenska republika oslobođena na kostima srpskih mučenika. U tome se u potpunosti slagao sa Vojislavom Šešeljem koji je u programu svoje Srpske radikalne stranke predvideo i Makedoniju kao deo buduće velike srpske države.
Teologija dehumanizacije i istrebljenja
