Hajrudine, da ti pravo kažem: sve nas je manje

Piše Hamza Višća

Bosna je još uvijek u ratu. Sučeljavanje ratnih politika ne prestaje. I svi su tu, i Beograd, i Zagreb, i međunarodna zajednica, i Republika Bosna i Hercegovina. Ono jest da se sada zove samo Bosna i Hercegovina, pa je jedni tretiraju kao novoroďenče iz Dejtona, drugi kao tek sastavljenu lego kocku, treći bi kao da se ništa nije desilo. A što se tiče četvrtih, za koje me uvijek pitaš, e njih baš i nema, ako ne računaš na jednog ministra, koji ne zna, jel poš’o ili doš'o. Minhenska brigada, pa se ne snalazi kad šta fijukne. A bombaša na sve strane. Doduše, Evropski sud za ljudska prava je brojnim presudama zaključio da su i prvi i drugi i treći, na nekom dijelu BiH ostali, čitaj obespravljeni. Haman, samo u institucijama vlasti i na društvenim mrežama ima prvih, drugih i trećih, a svi ostali su ostali. Naložio je ESLJP i da se to ispravi, a vlast ni mukajet.

Kako kod nas sve ima nadimak tako i Opšti okvirni sporazum o miru u BiH, svi zovu Dejtonski, valjda im riječ MIR u zvaničnom imenu para uši i ne pristaje situaciji. Ali se svi zaklinju il' u slovo il' u duh Dejtona. Ti to već znaš, bio si ovdje u ratnim i popratnim godinama. Uz to Sporazum se ne bavi pitanjem - kamo dalje rođače? Istina išareti malo, ali ovi što su jamili u rat i poraću, neće da vide išaret u svoj svojoj punini - sporazum je mir, a za sve ostalo se moramo dogovarati i htjeti. Izgleda da su se samo vojnici, koji su se nagledali krvi, dobro pročitali znakove koji vode ka Briselu i euroatlanskoj perspektivi, uradili reformu i sad su meta separatista.

Ovi što su posljednji jamili vlast, tek poslije tri godine kontaju s kime su u parlamentarnoj većini, ne mogu reći u koaliciji. Ni oni je tako ne zovu. Kao da bi je mijenjali, ali ne znaju. Nemaju izgleda ni većinu. A ne bi da razgovaraju. Legitimni razgovara sa svima, bori se za status quo, a za javnost insistira na izbornom zakonu. Da insistira na implementaciji odluka Evropskom suda za ljudska prava, jednakopravnost bi se sama implementirala i u izborni zakon.

Sarajevo je naviklo da ima puno turista, i kad nije Filmski festival. Britanci ga proglasili poželjnom destinacijom u ovoj godini. Nije trebalo mnogo da se pojave miševi. Vlast zadeverana stizanjem na margine svjetskih političkih i sigurnosnih događaja, zaboravile deratizaciju. Stvarno, gdje god da odu, pošalju selfi nekog susreta na margini, čitaj u hodnicima, foajeima, bircuzima. Ništa sa zvaničnih sesija i rasprava. Sve gola margina. Znaju i imaju potvrdu, ko je sve bio na događaju (vi kažete event), a o čemu se govorilo, šta se sve zaključilo, teško. Eto blata za botove i pozicije i opozicije, blaćenje na sve strane. Ne bih ja to tebi ni spominjao, da se nisam zacrvenio neki dan. Sretnem u čaršiji nekadašnjeg učenika, sada radi u Kaknju, kćerkica mu skakuće ispred nas i odjednom - Babo, babo, što je ovo Sarajevo prljavo. Ja da u zemlju propadnem. A reče dijete istinu. Onaj ministar iz minhenske, kaže da nam nedostaje odgoj, pa će pokrenuti program obrazovno-odgojni na BHTV, koju inače gasi, a nadležan je da je održi.

I još bih se mogao upitati - šta je ovom narodu? Svi pitaju hoće li biti rata. Kako da bude kad smo nespremni. Nit vojska kopa rovove, nit ko regrutuje sajber eksperte, niti civilna zaštita čisti skloništa, nema ni zaštitnih maski za kupiti. Ministar je kaparis’o 6 dronova, a kanton kupio helikopter. Čuje se i pokoji aplauz, neko je nekog riječima udario po prstima. Da urade šta konkretno, iznenadili bi nas. Ovako, sve nas je manje.

Pred nama su tri mjeseca sa dijasporom. Vi s onu stranu bare i niste neki izazov, vas ova frka oko rata ne tangira. Ali kad dođu ovi iz Evrope, sa uputstvima za krizne situacije, listom potrebnih artikala za dva dana frke, baterijskim lampama i baterijama, fotografijama skloništa koja ih čekaju kad se vrate, uvježbani na pištaljke i sirene. Nastaje urnebes. Kolica u supermarketima će dobiti smisao, makar do septembra.