Porfirije "mete" čeličnom metlom: Vučićeve protivnike izbacuje iz crkve

Progon liberalnih teologa

Čistka u SPC-u započeta je još u vreme bivšeg patrijarha Irineja, Porfirijevog prethodnika, nakon što je nekolicina profesora Bogoslovskog fakulteta 2017. godine potpisala “Stav” u kojem su se pobunili protiv peticije koja je zahtevala izbacivanje Darvinove teorije evolucije iz nastavnih programa. Teolozi su u svom oglašavanju ukazali da ne postoji druga naučna teorija koja bi mogla da zameni teoriju evolucije, da ne postoji nikakva „biblijska teorija stvaranja” koja se može shvatiti kao naučna teorija i koja bi “predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije”, da „shvatanje Svetog pisma kao poslednjeg kriterijuma istine svake pojedinačne nauke potiče iz (teološki neutemeljene) ideologije američkog kreacionizma”.

Patrijarh je sve potpisnike kaznio po hitnom postupku. Razrešio ih je svih crkvenih dužnosti, izgubili su parohije, poslove u crkvenim medijima, a dobili su i zabranu da govore u javnosti bez patrijarhovog blagoslova. Patrijarh je od Vukašina Milićevića tražio i da se javno odrekne potpisa “Stava”, što je teolog odbio. Kažnjavanje neposlušnih nastavilo se i narednih godina, svi malo slobodumniji profesori oterani su sa Bogoslovskog fakulteta - dr Maksim Vasiljević, dr Marko Vilotić, dr Rodoljub Kubat, dr Dragomir Sando i dr Andrej Jeftić.

Profesori su ostajali bez posla iz drugih razloga, ali uvek se radilo o gušenju kritičkih, liberalnih glasova. Rodoljub Kubat je tražio se Bogoslovski fakultet i kolegijum izjasne povodom optužbi na račun profesora Veroljuba Vukašinovića (nekoliko studentkinja ga je optužilo za silovanje) i vikarnog episkopa Stefana Šarića koji se sumnjičio da je organizovao kidnapovanje jednog studenta. To je bilo sasvim dovoljno da Kubat dobije otkaz.

Razobličavanje licemerja i jeresi

Progon Vukašina Milićevića intenziviran je u vreme epidemije kovida, jer je teolog u svojim javnim nastupima kririkovao praksu pričešćivanja istom kašičicom, zbog čega se virus širio i ubijao ljude, objašnjavajući da takva praksa nije jedino postojeća u istoriji crkve. Patrijarh Irinej mu je oduzeo svešteničku službu i zabranio mu da javno govori. Kazni je doprinela i Milićevićeva kritika sprege države i crkve, govorio je kako savez sa vlastima crkvu pretvara u sopstvenu negaciju, da se crkva pretvara u okrečeni grob “u kojem je sahranjena vera hrišćana koja je umrla jer se zarazila virusom moći”.

Govorio je Milićević i o suočavanju sa zločinačkom prošlošću. U jednom intervjuu je postavio logično pitanje: “Niko ne dovodi u pitanje Jasenovac i sve užase koji su se desili Srbima u NDH, ali ako ćutimo o zločinima koje smo počinili kao narod ili, ako je lakše, koje je neko u naše ime počinio, ne kompromitujemo li time i svoje žrtve?” Ubrzo je i on izbačen sa Bogoslovskog fakulteta, da bi na kraju bio i anatemisan.

Nakon ekskomunikacije, Milićević je najavio da neće odustati od svog angažmana: “Obećavam da ću se i ubuduće truditi da opravdam poverenje koje su mi ovom svojom odlukom ukazali i da ću i dalje, gde god i kada god mi se za to ukaže prilika, izobličavati i ukazivati na licemerje aktuelnog vrha SPC, njihove jeresi i sramotne postupke kojima su naneli i nanose neizmernu štetu crkvi koju su, u saradnji sa mafijaškim režimom, u potpunosti uzurpirali i potčinili je da služi njegovim zločinačkim i ratnohuškačkim ciljevima“.

Basara napustio SPC

Demokratska javnost je zgrožena crkvenim progonom teologa koji su osuđeni drastičnije nego što su u istoriji crkve osuđivani ubice, jeretici i raskolnici. Potonjima nije izricana doživotna kazna, i oni su imali šansu da dobiju oproštaj, ali ne i dvojica bogoslova koji kritikuju izdaju Hrista od strane crkvenog rukovodstva. Iz verskih krugova stiglo je par mlakih reakcija, objavljeno je tek nekoliko blago kritičkih tekstova, pretpostavljam da su mnogi vernici nezadovoljni, ali se njihov protest svodi na gunđanje.

Najradikalnija je bila reakcija Svetislava Basare koji je javno obznanio da istupa iz Srpske pravoslavne crkve. U tekstu “Ispisnica” Basara je napisao da njegova neznatnost obznanjuje kako “više nema nikakve ni neposredne ni duhovne veze s crkvenim menadžmentom i pridvorskim rusodupeljubivim parazitima, dočim ostaje u srdačnim i prijateljskim odnosima s delom blagočestivog sveštenstva, monaštva i verništva”.

Jedan od naših najvećih savremenih pisaca, inače poznat kao vernik i pravoslavni hrišćanin, autor koji, kako sam kaže, “sebe radije vidi kao narativnog teologa nego kao pisca” – odlučio se na radikalan potez. Koliko znam, sličnih slučajeva u istoriji naše kulture nije bilo, a ni druge kulture baš ne obiluju ovakvim potezima. Čak ni Tolstoj nije sam istupio iz pravoslavne crkve, morale su ondašnje crkvene vlasti da ga izopštavaju i anatemišu. Uprkos tome, Basarin čin nije izazvao veću pažnju javnosti, valjda zato što religija zapravo odavno nema važnost koju je nekada imala, iako statistički podaci tvrde da su vernici u Srbiji ogromna većina, poglavito pravoslavni hrišćani. Koliko hrane za oganj – što reče sveti Jovan Zlatousti kad je postao episkop, posmatrajući nepreglednu masu takozvanih hrišćana u Konstantinopolju.

Surove čistke nepodobnih teologa na montiranim procesima koji podsećaju na staljinističke zapravo ne bi trebalo nikoga da začude. Vrh SPC-a je instituciju koju vodi podredio naprednjačkom režimu, crkva je vazda bila uz vlast, sad je taj savez samo eskalirao i stigao do paroksizma. SPC se već decenijama bavi antihrišćanskim delatnostima, huškanjem na rat, blagosiljanjem ratnih zločinaca, širenjem mržnje prema drugim nacijama i verama, opravdavanjem ratnih pohoda i nacionalističke ideologije, logistikom za širenje “Srpskog sveta”.

Jeres etnofiletizma je odavno zamenila hrišćansku dogmu, a crkveno rukovodstvo je ogrezlo u korupciju i razne lukrativne poslove, štiteći usput pedofile i zlikovce iz svojih redova. Tu Hrista nije lako naći ni pod lupom ili pod najjačim mikroskopom. Naravno, izuzetaka ima, ima iskrenih vernika, dobrih teologa, ozbiljnog sveta, posvećenih hrišćana, ali glavni ton daju oni koji imaju moć, jerarsi koji crkvom upravljaju.

Čekajući Lutera

Čudi nešto drugo, na šta je ukazao Basara u tekstu o suspendovanju episkopa Justina. Basara konstatuje da Justina neće izopštiti iz crkve, kao Pantelića i Milićevića, pa dodaje: “U jednoj od fantastičnih projekcija bilo bi idealno da se Justin sam ispiše iz crkve i da s još nekolicinom arhijereja poradi na formiranju crkve u Srbiji koja bi bila Hristova, a ne srpska. Avaj, nismo mi te sreće”.

Ključno pitanje glasi: Zašto nismo te sreće? Ako u crkvi ima vernika (a valjda ima), ako jasno vide da je crkva postala pećina razbojnička, da su je čelnici pretvorili u ruglo, kako to da se ne boje za svoje spasenje? Otkud im ideja da Duh Sveti i dalje obitava u hramovima gde se otvoreno propoveda protiv njega, i klanja knezu ovog sveta?

Martin Luter je deset godina proživeo kao katolički monah, u askezi i nastojanju da poštuje Božje zapovesti. A onda je u iznenadnom trenutku spoznaje doživeo istinski užas i shvatio da služi đavolu, a ne Bogu, da se nalazi na putu koji ga ne vodi spasenju, nego večnom prokletstvu. Posledice te Luterove spoznaje dobro znamo, ali sve je počelo strahom katoličkog monaha od večnih muka u paklu. Zašto se pravoslavni vernici u Srbiji ne boje Strašnog suda? Zašto nikome od odbačenih i progonjenih ne pada na pamet da osnuje pravu hrišćansku zajednicu? Možda zato što je strah od napuštanja kolektivizma snažniji od vere u Strašni sud. Ili zato što niko suštinski ne veruje u Hristove reči - “Duh diše gde hoće”.