Vječno vraćanje Memoranduma: Kosovo je najskuplja studentska riječ

Piše: Tomislav Marković

U Kragujevcu su 17. maja Studenti u blokadi održali tribinu pod nazivom “UPKM – stalna institucija, privremeno sedište”. UPKM je skraćenica za Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Na tribini je pročitan proglas studenata UPKM koji su potom Studenti u blokadi preuzeli kao svoj zvanični stav i objavili ga na društvenim mrežama pod rečitim nazivom “Memorandum o Kosovu i Metohiji”.

Studentski dokument koji priziva ime i duh zloglasnog Memoranduma SANU izazvao je burne reakcije u javnosti. Pošto je njegova sadržina sačinjena od hiljadu puta ponovljenih nacionalističkih floskula, građanski deo pobunjene Srbije pokušavao je da pronađe razna opravdanja za ovakav čin.

Studenti žele da privuku desničarske glasače, oteli su Vučiću važnu temu; celog života slušaju nedavačke priče o Kosovu, pa nije čudo što su ih nekritički usvojili; ni opozicione partije nisu smogle hrabrosti da proslove kako je Kosovo nezavisna država, pa zašto to očekivati od studenata; nije taj tekst tako strašan, nesporno je da u Ustavu Srbije piše kako je Kosovo sastavni deo naše republike, a studenti samo poštuju Ustav; većina građana je podlegla višedecenijskoj propagandi, pa veruju da se za Kosovo vredi boriti... Tako glase neki pokušaji racionalizacije jednog potpuno iracionalnog dokumenta.

Lažni izgovori

Usput budi rečeno, razni izgovori za studentske izlive desnila redovno promašuju poentu. Nije studentima neophodan Milo Lompar za privlačenje birača, jer opcija u kojoj je on delovao kao član političkog saveta, Dveri, ne prelazi cenzus na izborima, baš kao ni slične stranke sa radikalnim nacionalističkim programom. A ni Kosovo kao “sveta srpska zemlja” nije baš neupitna dogma među građanima Srbije.

Institut za evropske poslove je u oktobru 2023. godine sproveo istraživanje o stavovima građana o Kosovu. Ispostavilo se da manijačka propaganda ipak nije tako delotvorna – čak 46 posto građana smatra da je Kosovo izgubljeno, a 45,3 posto građana misli da Srbija više nikad neće imati punu kontrolu i suverenitet na Kosovu. Ukratko – građani nisu idioti. A kad bi opozicione partije umesto što kukavički pristaju na zvanične propagandne floskule, govorile istinu, da je Kosovo nezavisna zemlja, pa kad bi još objašnjavale građanima kako je došlo do kosovske nezavisnosti – taj procenat bi bio neuporedivo veći.

Za razliku od građanski orijentisane inteligencije koja se odala mentalnom žongliranju i pravljenju magle, e da bi opravdala ono što se opravdati ne može, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj je bar bio iskren. Osuđeni ratni zločinac je pozdravio Memorandum o Kosovu i Metohiji, rekavši da ako je ovo opšti trend među studentima, onda je on dobar i pozitivan, to je povratak na patriotsku liniju.

Istorijski i moralni imperativ

Nije ni čudo što se šef radikala raduje studentskom Memorandumu kad se njegov sadržaj poklapa sa Šešeljevom politikom. U prvom članu Memoranduma piše: “Kosovo i Metohija su neotuđivi i sastavni deo Republike Srbije. Ova činjenica nije samo ustavna kategorija, već istorijski i moralni imperativ koji ne podleže pregovorima o suštini”. Stilska rogobatnost vidljiva u drugoj rečenici je karakteristična za ceo dokument, kao da ga je pisao neko kome srpski nije maternji jezik. Da je rogobatnost samo stilska i jezička – ni po jada, smisao je kudikamo grozomorniji.
Moram priznati da mi nije jasno kako činjenica da je neka teritorija deo jedne države predstavlja moralni imperativ, pogotovo ako znamo da uopšte nije reč o činjenici, već o goloj laži utkanoj u Preambulu Ustava Srbije. 

Moralni imperativ bi trebalo da bude unutrašnji etički princip kojim se rukovodimo u donošenju odluka. Naprimer, jasno je da Kantov kategorički imperativ „Postupaj samo prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da  postane opšti zakon“ – može da služi kao uputstvo za moralno postupanje. Međutim, da je Kant napisao kako je njegov rodni Kenigsberg neotuđivi deo Kraljevine Pruske i da je ta činjenica istorijski i moralni imperativ, bojim se da danas za Kanta ne bismo ni znali.

Sintagma “istorijski imperativ” izgleda podrazumeva da je istorija nekakvo živo biće ili božanstvo, u svakom slučaju nekakav entitet koji ima volju i izdaje različite naloge ljudima koji, iz meni nepoznatih razloga, moraju da im se povinuju. Uglavnom, studenti poručuju da je Kosovo srpsko i da o tome neće pregovarati ni sa kim, a pogotovo ne sa skoro par miliona Albanaca koji na Kosovu žive. Njih studenti nijednom jedinom rečju ne pominju u svom Memorandumu, kao da ne postoje. I još radikalnije: “Očuvanje ustavnog poretka Srbije na prostoru Kosova i Metohije temelj je opstanka srpske države”. Drugim rečima, ako Kosovo nije deo Srbije, onda ni Srbija ne može da postoji.

Duhovno obzorje analfabetizma

U drugom članu Memoranduma stoji: “Kosovo i Metohija nisu samo prostor, oni su komponenta srpskog nacionalnog identiteta”. Nacionalni identitet je, dakle, samo jedan, ne postoji pluralnost identiteta, već važi totalitarna jednačina – jedan narod, jedan identitet. Umesto što lupetaju gluposti i brukaju se, demonstrirajući gotovo nadrealno neznanje, anonimnim autorima Memoranduma bi bilo bolje da nešto pročitaju.

Naprimer, esej Miroslava Krleže “O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva” u kojem su napisani i sledeći redovi: “Hrvatstvo nije Jedno Jedinstveno Hrvatstvo kao Takvo, i to je osnovno kod ovoga razmatranja. Biskup grof Drašković, koji potpisuje smrtnu osudu Matiji Gupcu, hrvatski je feudalac, a Gubec hrvatski kmet. Nema hrvatstva koje je u stanju da pomiri hrvatskoga kmeta sa hrvatskim grofom”. Kao što nema srpstva koje je u stanju da pomiri Marka Ristića i Matiju Bećkovića, ratne profitere i uludo poginule siromahe, ili nepoznatog pisca Memoranduma i moju malenkost.

Nastavak Memoranduma je još urnebesniji, studenti vele kako “Kragujevac baštini dužnost da bude čuvar zavetnih vrednosti koje su nikle na Kosovu i Metohiji”, ne samo na bojnom polju, “već i na duhovnom obzorju sa kojeg nas i danas obasjavaju prizrenske crkve, pećke priprate, banjsko zlato i stubovi gračanskih svodova”. Zavetne vrednosti, naravno, aludiraju na kosovski zavet, ali nije jasno na koji, pošto ih ima dva – Obilićev i Lazarov, što juvenilne memorandumlije očigledno ne znaju. Jasno je samo da su preterali sa konzumiranjem obasjanja na duhovnom obzorju, pa nisu stigli da se opismene. Stubovi svodova je već dovoljno apsurdna konstrukcija, ali “stubovi gračanskih svodova” ne znači ništa. Pridev, naime, glasi – gračaničkih, ako su mislili na Gračanicu.

Studenti zaključuju: “Bez Kosova i Metohije, naš kulturni i istorijski kod gubi svoje izvorište i smisao”. Šta god bio istorijski i kulturni kod, ne vidim kako dotične pojave gube smisao ako je Kosovo van Srbije. I na drugim mestima su nicale duhovne vrednosti, na primer u Sentandreji (recimo, grandiozni opus Gavrila Stefanovića Venclovića), pa nije došlo do gubitka smisla jer je ovaj grad u Mađarskoj. A ni Sveta Gora, koliko znam, nije deo Srbije, pa ne fali ništa ni njoj ni Srbiji. Usput, memorandumlije bi za taj kulturni kod, zavetne vrednosti i ostala duhovna obzorja mnogo više uradili kad bi Venclovićeva dela učinili dostupnim javnosti (negde oko 20.000 stranica rukopisa), umesto što pišu oveštale nacionalističke frazetine od kojih niko dobra nije video.

Amerikanizovani čuvari zaveta

U trećem članu su se anonimni autori setili da bi glede Kosova morali da razgovaraju sa međunarodnom zajednicom, ali se ponovo nisu setili da pomenu kako bi valjda bilo normalno da razgovaraju sa žiteljima Kosova. Za njih su međunarodne organizacije relevantni faktori po nepostojećem pitanju Kosova, ali zato građani Kosova nisu nikakav faktor. I to nam govore u ime nacije, toga su svesni “kao zreo i istorijski narod”. Sasvim razumljivo, iz njihove perspektive su Albanci remetilački faktor, istom logikom su se vodili i Miloševićevi zločinci kad su ih trpali u hladnjače i masovne grobnice.

Četvrti član Memoranduma je izričit: “Pitanje Kosova i Metohije tiče se svakog građanina ove zemlje”. Kako to znate? Da li se Kosovo tiče i građana Srbije koji nisu srpske nacionalnosti? Ili mislite da i za Mađare, Bošnjake i Rusine važi kosovski zavet? Jeste li pitali građane šta misle o Kosovu? Kao što smo videli iz navedenog istraživanja, gotovo polovina građana se s tim ne slaže. Ali bi memorandumlije, budući totalitarci, da određuju milionima ljudi šta treba da misle.

Potom sledi težak galimatijas koji nema smisla ni tumačiti: “Naša veza sa južnom pokrajinom ne proizilazi isključivo iz svojstva držaoca pasoša Republike Srbije, već iz suštinskog svojstva činioca srpske istorije i kulture”. Sintagma držalac pasoša ne postoji u srpskom jeziku, na srpskom se kaže vlasnik pasoša, a ovo je očigledno prevod fraze passport holder. Pa je l’ se tako čuvaju zavetne vrednosti, duhovna obzorja i nacionalni identitet? Kad su se i čuvari zaveta amerikanizovali ili bar poenglezili, zaista nema nade za srpski narod, koliko god bio zreo i istorijski.

Nosioci kolektivnog zaborava

Na kraju memorandumlije izdaju dnevnu zapovest koja važi odavde do večnosti: “Svaki pojedinac, kao nosilac kolektivnog sećanja, ima dužnost da doprinese očuvanju ove duhovne i kulturne baštine, koja prevazilazi granice administrativnih dokumenata”. Vi, nepotpisana gospodo, ne znate ni šta je juče bilo, i zato niste nikakvi nosioci sećanja, pogotovo ne kolektivnog, već ste samo još jedan izdanak kulture zaborava i poricanja. Ne znate ni da je režim Slobodana Miloševića godinama vršio represiju nad Albancima, da je zaveo aparthejd na Kosovu, da je vodio rat protiv Albanaca, da je zaratio i sa NATO paktom, da je proterao skoro 900 hiljada Albanaca iz njihovih domova, da je počinio stravične zločine i pokolje. A ne znate ni da je Milošević izgubio rat, da je potpisao Kumanovski sporazum i da je kosovska nezavisnost posledica pobrojanih događaja. Ili se pravite da ne znate, baš kao i dobar deo građana Srbije i veći deo takozvane elite.

Dužnosti pojedinca su definisane zakonom, u njih ne spada slepa poslušnost promašenim nacionalističkim projektima koji po pravili rezultiraju nasiljem i masovnim zločinima. A u dužnosti građanina demokratskog društva spada i prepoznavanje nakaradnih totalitarnih ideologija koje bi da mu ukinu slobodu. Usput, “granice administrativnih dokumenata” nisu ono na šta ste mislili, ponovo se niste dobro izrazili, to su bukvalno ivice pasoša, lične karte ili saobraćajne dozvole.

Muzička podloga za pokolj

Moram priznati da su me studenti razočarali. Ne zbog ponavljanja istih nedavačkih frazetina i zagovaranja ideologije krvi i tla, to se moglo očekivati otkad su udarili u lomparizaciju i srpski integralizam. Razočarali su me nepismenost, bledilo napisanih fraza i vidno odsustvo patriotskog žara. Stari majstori kosovske demagogije su to ipak bolje radili. Naprimer: “Kosovo je najskuplja srpska reč” ili “Kosovo je polutar sprske planete”, ili “Kažemo da pamtimo od Kosova, a mislimo od Potopa. Brojimo od Kosova a mislimo od Počela”, ili “Kosovo je posrbljena priča o Potopu. Srpski Novi Zavet”. Tako je govorio Galimatijas, pardon Matija Bećković, u vreme kad su se pokolji tek pripremali. Tako se to radi.

A ni nastavljači njegovog dela nisu loši, na primer filozof Časlav Koprivica koji govori o Kosovu kao o “našoj zavjetnoj kolijevci”, a eventualno odustajanje od nekadašnje južne pokrajine navuklo bi “na sve nas i naše potomke… prokletstvo izdaje Svetoga, izdaje smislotvornog zaloga našega narodnoga trajanja”. Za razliku od licemernih memorandumlija, Koprivica bar dosledno izvodi zaključke iz svojih postavki, pa veli kako jedini dijalog koji o Kosovu može da se vodi “bio bi onaj dijalog koji bi se vodio u Generalštabu kada za to kucne čas”.

Doduše, nisu ni studenti ostali nedorečeni. Na društvenim mrežama nisu objavili samo goli tekst Memoranduma, već i prateću muzičku podlogu. Uz tekst ide i pesma “Hriste Bože” iz filma „Boj na Kosovu“, snimljenom po komadu Ljubomira Simovića. Ta pesma je postala zvanična himna zlikovačkih „Crvenih beretki“, sa tom pesmom na usnama su pripadnici ove jedinice odlazili u pokolje, pod komandom Milorada Ulemeka Legije, ta pesma je simbol zla. Muzička pratnja je zaista adekvatno odabrana, jer se slaže sa sadržajem Memoranduma. U tom kontekstu jedino što zvuči utešno su poslednji stihovi ove pesme: “Zbogom, leto, jeseni i zimo / Odlazimo da se ne vratimo”.