"Ako Palestinci prihvate plan – džaba su ginuli. Ako ne prihvate plan – i dalje će ginuti. Oni mogu da biraju samo između lošeg i goreg. Tako je bilo sa svim dosadašnjim pokušajima i mirovnim ne(sporazumima)".
Piše: Rasim Ljajić
Teroristički napad Hamasa od 7. oktobra 2023. godine u Gazi, u kojem je ubijeno oko 1.200 civila i pripadnika bezbednosnih snaga Izraela, a 250 ljudi zarobljeno i odvedeno kao taoci, bio je casus belli za novi rat. Izrael je već vodio četiri vojna pohoda na Gazu – 2008, 2012, 2014. i 2021. godine.
Ovoga puta Benjamin Netanjahu iskoristio je Hamas kao povod za brutalnu odmazdu, pre svega prema Palestincima u Gazi, ali i na Zapadnoj obali.
Još u martu 2019. izraelski premijer izjavio je: „Svako ko želi da osujeti uspostavljanje palestinske države mora podržati jačanje i prebacivanje novca Hamasu.“ Predsednik države Isak Hercog, izjavom da „nema nevinih u Pojasu Gaze“, jasno je nagovestio da će se rat voditi više protiv tamošnjih civila nego protiv Hamasa.
Za one manje upućene – Pojas Gaze dugačak je 41 kilometar, širok 10 kilometara, na njemu živi oko dva miliona ljudi i predstavlja jednu od najnaseljenijih oblasti na svetu.
Namera Hamasa i katastrofalne posledice
Do dana današnjeg niko sa sigurnošću ne može tvrditi šta je Hamas želeo da postigne ovim napadom. Posebno ako se zna da je rat protiv Izraela, u ovim okolnostima, zapravo borba „praćke i tenka“.
Moguće je da je namera bila da se zaboravljeno palestinsko pitanje vrati na međunarodnu scenu. Možda da se zaustavi proces normalizacije odnosa arapskih zemalja, pre svih Saudijske Arabije, sa Izraelom. Vrlo verovatno da je Hamas otmicom izraelskih civila hteo da izdejstvuje razmenu za 4.500 Palestinaca koji se nalaze u izraelskim zatvorima. Ili pak da sebe legitimizira kao jedinog pregovarača pred međunarodnom zajednicom.
Šta god da je u pitanju, sa moralnog, političkog ili verskog aspekta, radi se o neprihvatljivom i krajnje kontraproduktivnom činu. U konačnom, ljudi se u politici ne vrednuju po namerama, već po posledicama.
A posledice su katastrofalne – preko 65.000 ubijenih Palestinaca, od čega 70% čine žene, deca i starci. Tu su i desetine hiljada ranjenih, proteranih, kao i razorena infrastruktura u Pojasu Gaze.
UN komisija za istragu (COI) iznela je 16. septembra ove godine zaključak da je Izrael počinio genocid u Gazi, navodeći i „izjave zvaničnika“ kao direktan dokaz genocidne namere.
Netanjahu između opstanka i slobode
Netanjahu je imao i lični razlog za otpočinjanje novog rata u Gazi. Pre toga već je bio suočen sa desetinama hiljada ljudi na ulicama koji su protestovali protiv njegove autokratske i neuspešne vladavine. Zbog korupcionaških skandala više je vremena provodio u sudnici nego u premijerskom kabinetu. Svoj opstanak na vlasti jednostavno je izjednačio sa svojom slobodom.
U ratu sa „tradicionalnim neprijateljem“ Netanjahu je video spas. Naročito kada dobijete direktan povod za odmazdu. Napoleon je govorio: „Kad protivnik pravi greške, ne smetaj mu.“
Izraelska vlada, ali i dobar deo međunarodne javnosti pokušali su da stvore percepciju da je palestinsko-izraelski sukob započeo 7. oktobra 2023, zanemarujući uzroke ovog problema i posledice višedecenijske represije koju su izraelske vlade, i desničarske i levičarske, sprovodile prema Palestincima.
Istorijski kontekst
Naime, pre više od 100 godina, tačnije 1917, Velika Britanija – koja je tada upravljala Palestinom – obećala je cionističkom pokretu državu na mestu gde su više od 90% stanovništva činili palestinski Arapi.
Do 1947. broj jevrejskih stanovnika povećao se na 33%, ali su bili vlasnici samo 6% zemlje. Danas Izrael kontroliše 78% teritorije Palestine. Preostalih 22% podeljeno je na okupiranu Zapadnu obalu, opkoljenu Gazu i Istočni Jerusalim.
I tih 22% je, za Netanjahua, previše. On želi Palestinu bez Palestinaca – teritoriju bez Arapa. Ili, u najboljem slučaju, sa onoliko Arapa koliko su u demografskom i političkom smislu tek statistička manjina.
Ovaj rat pokazao je da ni to nije konačan cilj, već stvaranje „Velikog Izraela“, od Eufrata u Iraku do Nila u Egiptu. Od početka sukoba u Gazi, izraelska vojska intervenisala je u Libanu, Siriji, Jemenu, Iranu i Kataru, a sve pod istim izgovorom da “juri terorističke organizacije i njihove vođe”. Bez ikakvih reakcija ili osuda zbog kršenja međunarodnog prava. Samo je Izraelu to dozvoljeno, drugi bi već bili bombardovani.
Vojna nadmoć i oslonac na SAD
Vlada u Tel Avivu računa na svoju vojnu, ekonomsku i političku superiornost u odnosu na susede. I, što je najvažnije, računa na moćne saveznike u svetu – pre svih na SAD. Samo za godinu dana Amerika je isporučila Izraelu vanredne pomoći u vrednosti 17,9 milijardi dolara. Naravno, Tramp to ne radi iz nekakvih moralnih ili emocionalnih razloga već zbog tretiranja Izraela kao strateškog, ključnog i pouzdanog saveznika na Bliskom istoku.
Zbog toga Izrael može da vodi rat sa Palestincima, koji ga na dnevnom nivou košta 269 miliona dolara. A još stiže i politička podrška sa mnogih međunarodnih adresa. Sa drugih dolazi glasna šutnja. Što je za Netanjahua sasvim dovoljno.
Ursula fon der Lajen vrlo je gorljiva kada je u pitanju rusko-ukrajinski rat, ali ne i kada treba osuditi Izrael. Prvo je popularno, drugo je rizično – za rejting, naravno.
Arapska ravnodušnost i zapadna hipokrizija
Zbog svega toga, palestinsko pitanje gurnuto je pod tepih. Od jednih su zaboravljeni, od drugih napušteni, od trećih otpisani. Arapi su sve ravnodušniji, a Zapad sve licemerniji.
Ujedinjene nacije i druge multilateralne organizacije ostaju impotentne. Od 1948. do danas, u Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti UN donete su 484 rezolucije posvećene palestinskom pitanju. Nijedna nije implementirana.
Nažalost, sudbina Palestinaca nije više moralno pitanje za svet, niti otvorena rana za Arape. Pre bi se moglo reći da za mnoge postaje teret. Nemoć, neznanje i nezainteresovanost arapskih režima poprimaju hronični karakter.
Više je propalestinskih protesta održano u Španiji ili Irskoj nego u mnogim arapskim zemljama. Na zločine i dešavanja u Gazi uglavnom se reaguje saopštenjima u kojima se pazi da se ne uvredi Izrael i ne naljuti Tramp.
Arapski vladari, i republikanski i monarhijski, kao i većina drugih muslimanskih lidera, tretiraju Palestince kao „siromašne rođake sa sela”.
Zbog vlastite javnosti i straha od novog „Arapskog proleća“, trude se da ostave utisak empatije i solidarnosti sa Palestincima – ali da to ne bude nauštrb ekonomske, trgovinske i svake druge saradnje sa Izraelom, i naročito SAD.
Diplomatske igre
I mnogo pre rata u Gazi, arapski režimi (izuzev Katara) značajno su smanjili, a neki i ukinuli pomoć za finansiranje Palestinske samouprave, na šta su se obavezali.
Na nedavnom zasedanju Generalne skupštine UN, tokom govora Benjamina Netanjahua, skoro dve trećine delegacija napustilo je salu u znak protesta. Ali ne i delegacije Bruneja, Džibutija, UAE, Maroka, Malija, Albanije, Gvineje, Azerbejdžana, Bangladeša i Bahreina – dakle, arapskih i muslimanskih zemalja.
Izrael trenutno ima diplomatske odnose sa šest arapskih država (Egipat, Jordan, UAE, Maroko, Bahrein i Sudan). Namera Tel Aviva je da normalizuje odnose sa što više arapskih zemalja bez spominjanja palestinskog pitanja kao uslova za tu normalizaciju.
Pre nepuna tri meseca Egipat je potpisao gasni sporazum sa Izraelom u vrednosti od 35 milijardi dolara. Trgovina sa drugim zemljama na Bliskom istoku odvija se istim intenzitetom, paralelno sa genocidom koji se vrši u Gazi.
Za to vreme arapski vladari šalju humanitarnu pomoć, a vlade zapadnih zemalja „peru“ svoju savest priznanjem Palestine. Međutim, prestanak ubijanja je sada važniji od simboličnog priznanja. Evropa za to nema snage, SAD nema volje, a Arapi ni jedno ni drugo.
Britanski novinar Džonatan Kuk s pravom konstatuje: „Palestinci su ogledalo u kojem se vidi sav cinizam Zapada. Zato Zapad toliko mrzi to ogledalo.“
Vrhunac zapadne hipokrizije ogleda se u sporazumu o rešenju krize u Gazi, koji su nedavno postigli Donald Tramp i Benjamin Netanjahu. U prevodu, dogovor o Palestini – bez Palestinaca. To nije novi predlog – stari ultimatum. Ako Palestinci prihvate plan – džaba su ginuli. Ako ne prihvate plan – i dalje će ginuti. Oni mogu da biraju samo između lošeg i goreg. Tako je bilo sa svim dosadašnjim pokušajima i mirovnim ne(sporazumima).
Kako je svojevremeno zaključio južnoafrički biskup i nobelovac Dezmond Tutu: „Izrael neće pronaći sigurnost kroz ugnjetavanje Palestinaca. Nepravda nikada ne može doneti mir.”
(NIN)
