Država na opancima, suverenitet u gepeku

Piše: Mustafa Cerić 


Nisam, priznajem, ispratio govor neustavnog Milorada Dodika na sramnoj i neustavnoj akademiji u Banjoj Luci 8. januara 2026. godine. Ne zato što nisam imao vremena, nego zato što sam već vidio film. Doduše, prijatelj mi je poslao video–isječak: kratko, jasno i dovoljno da se prepozna žanr. Dodik spominje moje ime, citira me, i time mi, eto, nameće obavezu da potvrdim autentičnost citata. Pa da potvrdim: da, rekao sam da „možete ponijeti samo ono što vam se zakači na opancima“. I da, stojim iza toga.

Jer kad se politički program svede na opanke, prirodno je da i budućnost stane u blato.

A budućnost je, po Dodiku, konačno izgovorena bez šminke i bez evropskog ruža za usne:

„Ja sam možda promijenio metode, ali cilj nisam. Bosna i Hercegovina je za nas neželjeno mjesto… Nismo spremni da dajemo svoj suverenitet da idemo ko zna gdje, u neku EU koja će se brzo ugasiti.“

Hvala na iskrenosti. U politici je iskrenost rijetka, ali kad se pojavi – obično je nehotice komična. Jer godinama slušamo kako je EU „naš put“, a onda saznamo da je to bio samo servisni put: malo se provozamo, pa se vratimo kući – u Veliku Ideju, uveliko poznatu, uredno presvučenu i svaki put ponovo proklamovanu.

I sad je, valjda, svima jasno: EU nikada nije bila cilj. Bila je kulisa. Kao kulise u pozorištu – stoje da bi se publika zavarala da je predstava evropska, dok se iza zavjese odvija stara nacionalna melodrama.

Tu nema nesporazuma, nema čak ni pluralizma. Ima kontinuitet. I to onaj tvrdi, armirano-betonski: od Radovan Karadžić preko Slobodan Milošević, pa dalje, kroz finije manire i tanje kravate, do Mladena Ivanića, i danas do Aleksandara Vučića. Razlike su kozmetičke. Cilj je isti. Metode se mijenjaju, kao softver, ali hardver ostaje identičan.

Prvo Velika Srbija. Onda – možda – Evropa. Ako Evropa pristane da bude manja od velike ideje. Ako ne, ima alternativa: ruska gubernija. Jer suverenitet je, izgleda, najdragocjeniji onda kad se dobrovoljno predaje – samo ne Briselu, nego Moskvi. To se, valjda, zove geopolitika s karakterom.

U tom kontekstu, moja rečenica o opancima nije metafora – to je inventarna lista. Sve drugo je već spakovano: institucije, ustav, međunarodno pravo, pa i elementarni stid. Ostaju opanci. I blato. I akademije koje slave datum koji ne stoji ni u jednom pravnom dokumentu, ali stoji u svakoj mitološkoj brošuri.

Ironija je potpuna: dok se govori o „neželjenoj Bosni i Hercegovini“, sve se radi unutar nje. Dok se zaziva suverenitet, on se koristi da bi se dokazalo kako suverenitet zapravo smeta. A dok se EU proglašava umirućom, politički diskurs ostaje trajno zaglavljen u devedesetim – kao u lošem VHS-u koji se stalno premotava na istu scenu.

Zato, da završim bez patetike:
Ako je politika put, onda je ovaj put blatnjav.
Ako je cilj država, onda je ova na opancima.
A ako je budućnost izbor – onda je barem dobro što je Dodik, ovaj put, rekao istinu.

Sve ostalo je već davno rečeno. Samo se, s vremena na vrijeme, ponovi – uz muziku, akademiju i neustavni datum.