Evropskoj uniji mi ne trebamo. Ne treba ni ona nama! Ali nam treba sve što je prihvaćeno u EU, kao opća dobra praksa. Njihovi zakoni, principi, uređenje. I njihov mentalitet. Kakav god da je, u ukupnom zbiru, manje je loš od našeg.
Piše: Sead Numanović
Ako je išta tačno u „non-paperu“ čije se autorstvo pripisuje premijeru
Slovenije, Janezu Janši, onda je to stavka u kojoj stoji da od puta Bosne i
Hercegovine prema Evropskoj uniji nema ništa!
Sa ili bez najnovijeg skandaloznog dokumenta u kojem se zagovara etničko
prekrajanje mape zapadnog Balkana, bjelodano je jasno da je famozno „proširenje“
Evropske unije u teškom ćorsokaku.
Krivci su na obje strane.
Kada realno gledamo, ne postoji druga opcija, a da svima bude dobro, nego
uključenje regiona u Evropsku uniju (ali i NATO savez).
Zapadni Balkan okružen je s oba bloka.
Svaka druga „alternativa“ ne postoji. Čak i kada bi se pojavila,
geografski je daleko.
U teoriji, Bosna i Hercegovina može sanjati da postane 51. američka
država.
U teoriji, Bosna i Hercegovina može sanjati da se pridruži Euro-azijskoj
uniji, koju predvodi Rusija.
U teoriji, Bosna i Hercegovina može sanjati da postane sastavni dio
Turske.
Samo u teoriji!
U praksi, samo put k EU (i NATO) ima neku realnost.
Na njemu se radilo zadnjih 25 godina.
Radio je i region.
Crna Gora (članica NATO) i Srbija su kandidati za članstvo i vode se
pregovori. Otvaraju poglavlja i provizorno zatvaraju...
Albanija (članica NATO) i Sjeverna Makedonija (članica NATO) dobile su status
kandidata. No, pregovori nikako da počnu.
Bosna i Hercegovina se svako malo obmanjuje izjavamo o tome da ćemo i mi
dobiti taj kandidatski status. Plasiraju ih isključivo oni koji ama baš ništa i
to godinama, ne rade da bi se to ostvarilo.
Kosovo još čeka razrješenje svog statusa. Njega, kao nezavisnu državu ne
priznaje pet država – članica EU. Također, Kosovo, iako je ispunilo sve što je
Evropska komisija zahtijevala od njega, još nema bezvizni režim s EU.
Obećanja evropskih lidera data Albaniji, Sjevernoj Makedoniji i Kosovu
iznevjerena su u više navrata.
Evropska komisija je obrukana, Angela Merkel ponižena.
Put zapadnog Balkana k EU je blokiran!
„Ručna“ je visoko podignuta. Samo se akteri mijenjaju. Danas je to
Emmanuel Macron, liberalni predsjednik Francuske, jučer Bojko Borisov, konzervativni
premijer Bugarske, prije njega Mark Rutte, opet liberalni, premijer Holandije...
Kočničari i ideološke boje se mijenjaju, blokada ostaje.
EU nije spremna za dolazak novih članica, redovno je objašnjenje.
U stvari, EU je u dubokoj institucionalnoj i identitetskoj krizi.
Rastrazana udarima iz vana i iznutra, ona „pauzira“ dok ne pronađe izlaz iz
vlastitog ćorsokaka.
Obećanja su data, realnost je neumoljiva, ali isto tako i izgovor za
svakojake birokratske manevre.
EU preživljava fazu vlastite redefinicije, odrastanja i učenja da sama
(bez Amerike) hoda. Sve je vrlo trapavo, neozbiljno, neodgovorno...
Njenim državama vladaju sve izraženiji fašisti, ekstremna desnica je u
usponu, klasični politički pokreti, koji dominiraju evropskom političkom scenom
– „narodnjaci“, a posebno „ljevičari“, ne znaju se nositi s malobrojnim, ali
bučnim ekstremnim desničarima kojima raste popularnost, kako tradicionalni
evropski političari sve više zabijaju glavu u pijesak.
Evropska unija na ovaj ili onaj način izborit će se i s ovim izazovom.
Kao i do sada, prevladat će interes.
Samo je pitanje vremena.
A mi vremena imamo sve manje!
Ponuda ulaska svih država zapadnog Balkana – bivša Jugoslavija, plus
Albanija – data je još početkom ovog milenijuma.
Dvije decenije kasnije, nikad dalje od članstva bili nismo!
Kao nikada do sada, maskima koju je ustanovio Chris Patten, svojevrsni
evropski komesar, da se mi kao pretvaramo da se reformiramo, a oni – Brisel –
se pretvaraju kao da nam vjeruju, tako se bjelodano vidi!
Evropska je komisija promijenila metodologiju proširenja.
Po novim principima, batina i mrkva se više nego jasno vide. Nikada
jasnije!
Za zapadni Balkan spremno je minimalno 9 milijardi eura nepovratnih investicija.
Plus još barem 20 milijardi vrlo povoljnih – kažu i kunu se! – zajmova.
S tolikim novcem dobar domaćin bi pozlatio zapadni Balkan.
Ali, preduslov da i jedan cent poteče prema ovom napaćenom regionu su
istinske reforme. Posebno u segmentu vladavine zakona.
To vam je ono gdje policija ne smije od vas otimati mito, a još manje vas
prebiti „na pravdi Boga“, tužioci ne idu po svoju pamet u kabinete lidera
stranaka, sudije ne presuđuju čitajući s ceduljice, već prema prezentiranim
dokazima...
I tu pada svaka maska zapadnobalkasnih lidera.
Niko od njih i ni po koju cijenu neće se odreći tih, ali i drugih
privilegija koje ima.
I, naravno, loptica se vrlo spretno prebaci u dvorište Brisela, gdje je
rastući broj lidera koji sjede u vrhovnom tijelu EU – Evropskom vijeću, koji
koriste iste te mehanizme. „Ako oni mogu, zašto se nama brani“ – kažu.
I sama EU priznaje da više od polovine sadašnjih članica (neki kažu čak
18 država!), po novim kriterijima proširenja, ne bi mogli biti gdje jesu.
A šta mi imamo od toga?
Ama baš ništa!
Mi – kompletan zapadni Balkan – apsolutno ne razumijemo suštinu EU. Mi,
čak, ne znamo ni ko šta radi u tom bloku, za šta je koja od institucija
zadužena. Pa nama je Vijeće Evrope i Evropsko vijeće jedna te ista stvar!
EU nije klub u koji se ide da bi se uživalo, jeftino putovalo, pričalo na
telefon bez rominga, uživalo u (manje više) dobrom zdravstvenom sistemu,
obrazovalo na prestižnim univerzitetima...
Ona je sistem! Kako god, bolje uređen od ovog našeg rašomona.
A sistem se gradi zakonima. Dobrim zakonima. Koji se stalno provjeravaju,
mijenjaju, unapređuju...
Evropskoj uniji mi ne trebamo. Ne treba ni ona nama! Ali nam treba sve
što je prihvaćeno u EU, kao opća dobra praksa. Njihovi zakoni, principi,
uređenje. I njihov mentalitet. Kakav god da je, u ukupnom zbiru, manje je loš
od našeg. Ništa loše što vidimo u EU ovih dana i godina, nije bilo a da ga već
nismo isprobali. I prije njih! I u neuporedivo gorem obliku.
